Ako su prozori oči kuće ili stana, onda smo mi, vrata, i oči i uši. Kroz vrata ljudi ulaze i izlaze. Dolaze i odlaze. Ispred njih se pozdravljaju i opraštaju. Smeju i plaču. Raduju i tuguju. Sve to mi vidimo i čujemo.
Ja sam ulazna PVC vrata na privatnoj kući u Zemunu, izgrađenoj pre nekoliko godina u lepoj, mirnoj i tihoj ulici. Po narudžbini su me proizveli i montirali tehničari “Megaplasta”, kao i jedna balkonska vrata i nekoliko prozora.
Svedok sam raznih događaja. Svakodnevno me otvaraju na desetine puta. Moji vlasnici su mladi bračni par, profesori Beogradskog univerziteta, Gordana i Danilo Srećković. Sa njima se lepo družim. Pažljivo rukuju mojim kvakama i nežno me otvaraju i zatvaraju. Nikada me nisu šutnuli nogom. Danilo je malo zaboravniji, pa često stoji preda mnom, jer ne zna gde mu je ključ. Na kraju se ipak seti.
Bezmalo svakodnevno, pošto moji vlasnici imaju bogatu prepisku, susrećem se sa Mitom poštarom. Nekada zvoni, a nekada, zavisno od vrste isporuke, pismo ostavi u obližnjem sandučetu.
Vrata su i ukras i čuvar doma. Pogotovo moja generacija. Mi nismo obična vrata. U “Megaplastu” su nas tako projektovali i napravili da, pored trajnosti, zaštite od buke i vremenskih uslova, ispunjavamo i zavidne sigurnosne mere. Sigurni smo čuvari od nezvanih gostiju.
Nijedno slavlje u kući, naravno, ne prolazi bez mene. Kroz moj okvir moraju da prođu svi gosti. Baš nedavno, moji simpatični vlasnici organizovali su slavlje povodom izlaska njihove zajedničke naučne knjige. Došle su im kolege s posla, drugari i rođaci. Kuća je bila krcata ljudima. Domaćica je pripremila odličnu večeru, a domaćin piće. Sve je dobro prošlo. Zadovoljni su bili i gosti i domaćini. Jedino je jedan gost, Milan, malčice više popio frušokgorskog vina. Prošao je pored mene teturajući se. Na trenutak se naslonio na moje krilo i rekao: “O, oprostite, molim, malo sam se zaneo”.
Gosti su se nasmejali, a Milan, zbunjen, na terasi zapeo je za saksiju sa cvećem, što je izazvalo salvu smeha.
Svedok sam i mnogih drugih događaja. Prošle godine, kada je Danilo išao na dvomesečni službeni put u inostranstvo, preda mnom se oprašao od supruge. Snažno je zagrlio Gordanu, a ona je, mada se trudila da sakrije žalost, pustila nekoliko suza. I kad se vratio, opet ispred mene, strasno su se ljubili. Niko tog dana nije bio srećniji od njih dvoje. I mene, naravno.
Kroz moj okvir vlasnici su prolazili kada su išli da polažu ispite za zvanje doktora nauka. Kada su odlazili na slave, u svatove, na letovanje… Često dolaze i njihovi roditelji, uvek punih ruku.
Znam sve njihove tajne, ali nijednu vam neću reći. Vidim, čujem, ali glas ne puštam. Zato i jesam najbolji čuvar i zaštitnik 😉
