Ja sam novi prozor, proizveden u pogonima “Megaplasta”, na kuhinji Novosađanke Jovanke. Moja vlasnica, jedna lepo popunjena Lalinka ličkog porekla, alergična je na prašinu. Mučilo je neugodno kijanje. I glavobolja. Godinama. Od kad sam ugrađen, njoj je, verujte, mnogo bolje. Alergija nestala kao rukom odnesena. Možda zvuči malo prepotentno, ali je istinito: ja ne dozvoljavam da prašina dospe u njenu blistavo čistu kuhinju. Jovanka me baš zavolela. Kao rod rođeni. Pevuši mi. Tepa. Svima priča o meni. Baš danas je na kafu i čamprac divan svratila Maja, profesorica sociologije. Jovanka se počne hvaliti:

– Majo, od kada smo zamenili prozore, ja se preporodila!
– Ma, je l’ moguće? Sećam se da si stalno nosila maramicu. Iza leđa smo te zvali Brišinoskinja.
– To je, draga moja, ružna prošlost.

Moja vlasnica je odlična kuvarica. Uživam u predivnim mirisima vojvođanske kuhinje. Odlično se slažemo iako gazdarica ima jednu zamerku:

– Sve je dobro sa novim prozorima, mada…nešto i ne valja – poverava se komšinici.
– Šta to?
– Znaš, kad kuvam…sarmu, na primer, sa suvim mesom, pa se širi primamljiv miris.
– Znam tvoju sarmu, prste da poližeš.
– E, mirisi više, Majo moja, ne dopiru do komšija. Prozor odlično dihtuje, dok je kroz stari sve prolazilo, kao kroz rešeto. Zato sada, kad želim da osete čija kuća dobro jede, moram da otvorim prozor.

Obe se zacenile od smeha i nastavile ženski razgovor koji sam, hteo – ne hteo, morao da čujem.

– Slatka moja – veli Maja – moram da nagovorim muža Stanislava da i mi zamenimo prozore. Stari su i dotrajali.
– Ovi novi zaista imaju mnoge prednosti. Poveriću ti jednu tajnu – vragolasto se smeši Jovanka.
– Šta je u pitanju?
– Rade i ja…kad radimo “ono”…malo smo glasniji.
– Znam, pričaju komšije da ste bučni.
– Sad smo još bučniji, ali nas više ne čuju.
– I-ju! Baš ništa?
– Ništa!
– Moj Stanislave, ići ćeš sve trečeći u “Megaplast”!